НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Колумна за колумном, прича за причом, нанизах сто објава од августа прошле године до данас. Не подносим јубилеје, али је невероватно како се потрефило да округао број дође на ред два дана пре мог изненадног годишњег одмора и пута у Требиње. Као да сам затворио круг, вратио се на почетак блога и свој први текст „Кроз драги камен“. Тако то углавном иде, ми радимо, а неко други уређује све остало. Слаже у нашим животима оно што ми не знамо где бисмо сместили и очигледно добро зна шта ради.  Блог и даље живи, мада су ми многи саветовали да покренем јутјуб канал јер људи не воле да читају. Биће и тај Јутјуб, али нисам још решио кад. Упркос свему одлучио сам да пишем и то онако како најбоље знам. Слободно. Без икаквих утицаја, лишен лажних и прозирних ауторитета којима се већина до земљице клања. Да… Кад одбациш ауторитете, почињеш да мериш сваки свој став и сваку изговорену реч, јер одатле негде почиње и одговорност. Ако своју перцепцију ставиш у други план, наслониш се на ставове други...

Пре пар дана сам се нашао са два другара које познајем пуних двадесет година да се мало подружимо и разменимо коју паметну. Барем сам ја то тако замислио. На крају се испоставило да сам изгубио драгоцених сат и по времена. Али то је најмање битно. Много важније је то што сам убеђен да ће они вероватно изгубити већи део свог живота који им је преостао уз оправдање да њима увек неко успешно манипулише. Страшно. Постали су свесни тога да њима други манипулишу и ништа не раде по том питању. Тако им је ваљда лакше. Јер они морају бити нечије жртве, никако узрок сопствених проблема. Таман посла. Њих двојица су своје површно другарство, како то обично бива, овековечили кумством. До пре пар година обојица су радили у једној реномираној државној установи, док млађи кум, стицајем околности, није пошао путем приватног сектора и напустио радно место заштићене врсте. Старији кум је остао у наизглед ушушканом јавном сектору, али је душек на којем је петнаестак година мање-више угодно плутао почео на...

Децембра 2024. године појавило се нешто што би се могло упоредити са елементарном непогодом. Готово нико из мог окружења није знао шта нас је задесило. Мада, ни данас многи не знају, а неки делају по инерцији аполитичне и површне већине која жели на силу да изгради друштво са новим системом вредности. Е, кад би то тако могло... Како је Ђоле рекао:„Кад рушиш кућу, можеш звати било кога, али кад је градиш, мораш звати мајстора.“ Та елементарна непогода јесте још један од револуционарних пожара који се ширио брзином светлости од Суботице до Врања. Пожар је у доброј мери локализован, док су заостале искре под унутрашњом и спољном контролом рекао бих. Прави организатори и даље су далеко од очију јавности, али се њихов смрад и те како осети. Жао ми је деце и младих до 30 година, рецимо. А за остале ме баш нешто заболе. Они имају чиме да располажу, а то што неки од њих до сада нису доконали где зека пије воду није за жаљење. Ту се ради о неспремности да се на слави пред тридесет људи изнесе и...

„Народ који има овакву омладину не треба да брине за своју будућност.“ Броз Јосип. Нисам баш сигуран. Иначе, Маршал је ову реченицу изговорио на Дан младости 1979. године, када је последњи пут примио штафету. Та оптимистична реченица требало је да одзвања у ушима свих народа и народности и да некако спречи оно што је уследило 1991. године. Шта би са том омладином? Па, ништа. Није се питала за оно што је требало да уследи десетак година касније. Као што се ни данашња омладина не пита ич.  А средовечни? Ех, средовечни су подетињили скроз. Они највише верују у бајке. Познато ми је да већина света мисли да активно учествује у политичким збивањима. Тако и ово наше парче света скупља видовданске и све друге ловорике. Пребројавају се и сами себи пумпају цифре како би евентуално подигли добрано срозани морал и борбену готовост. Опште лудило... као да се било шта може решити танспарентима и мегафонима. Прошли викенд су одржана два, само наизглед, тотално различита скупа. Власт је привела не...

Данашњу колумну почећу наставком дијалога из прошлог текста између коџе Милоша и Димитрија Давидовића:  Коџа: „Устав, је ли? Сретењска конституција коју си сам уредио и сад цео свет виче на нас због тога.“ Димитрије: „То је народ тражио и добио.“ Коџа: „Ма добиће к...ц.“ МУК У ПРОСТОРИЈИ Коџа: „Не да Цариград. Е што сте будале. Па да нисте печатили то у новинама, нико ништа не би знао. А сад курири лете на све стране, носе новине и људи прво што виде — виде конституцију. Онај руски посланик каже да ми правимо неку француско-швајцарску администрацију.“ Димитрије: „То је најбоља администрација у данашњем свету и Новине сербске ће се борити за њу.“ Коџа: „Ма неће! Неће доносити вести из моје породице, неће доносити указе и неће бити вести из Србије.“ Димитрије: „Али...“ Коџа: „Доста! Одмах предај уредништво професору Димитрију Исаиловићу. Он зна да смо ми држава нова, неуређена и слаба, и да се о нама само слабо ваља писати.“ Димитрије: „Ма не може...“ Коџа: „Ма сместа, бре!!!“ Ако ум...

Улази супруга у собу и изговара: „Протест је на кружном код кеја, мораћемо преко Моста слободе.“ Нисам баш најбоље чуо, па је замолих да понови. Она уз повишен тон изговара: „Протест, Владимире, протест.“ А ја на то: „Што ме преплаши, сунце ти блесаво, а ја мислио нешто озбиљно. Па шта! Кад год неко прдне у Србији, мене зову да гушим буну. То ови у Крагујевцу нека среде. Зашто их плаћам!“ Наравно да је из прве препознала реплике коџе Милоша из ТВ серије Вук Караџић, па се није наљутила, већ се обоје добрано исмејасмо.  Да, прошле суботе одржана је још једна парада лепих жеља и пустих снова и то у турбо-кружном току у Новом Саду. Порука са скупа је била јасна: кад студенти победе, све креће из почетка. Надам се да неће мењати и распоред годишњих доба. Лустрација је, по мени, сасвим довољна, чак и ако ништа друго не ураде — и превише. „Ти се само спрдаш на рачун студената у блокади, хајде мало распали по Вучићу и крезубој Србији“, вели један друг чији је ум под суспензијом од када га...

Пре неки дан је једна персона драматис, преко средстава јавног полуинформисања, јавности подастрла тезу да поштени полицајци ревносно скупљају доказе и чекају повољан тренутак да их предају надлежнима како би их ови процесуирали. Тај тренутак је, претпостављам, повољна политичка ситуација, дакле промена власти. Не знам колико је то реалност, а колико само влажан сан појединих драматичара, али знам да тако нешто није препоручљиво ако желимо да изградимо јаке и независне институције. Питао сам једног пријатеља и колегу шта би он урадио са полицајцима и осталима у јавном сектору, који тренутно врло ревносно не раде свој посао због страха од губитка истог, али и због недостатка храбрости. Кратко и јасно ми је одговорио: „Свима отказ кад дође до промене власти. Они који нису свој посао смели да раде под СНС-ом неће смети ни после промена. Ако хоћемо јаке институције, у њима треба да раде они који се не плаше владајуће касте.“ Невероватно колико нам се ставови поклапају. Мада, ја их ипак не ...