НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Пре пар дана сам, после дуже времена, свратио у локалну биртију да чујем о чему постизборно паламуде ондашња дивна створења. Чим сам се обрео у локалу, доконах да је у току постизборна козачка скупштина. — Добро нам дошао, блогеру части и слободе! — вели један козак онако из дијафрагме. — Боље вас снашао, господо! — одговарам из нешто мањих дубина од козака. — Нећеш више моћи да плајпичиш по борби за слободу! Стигла је слобода! Живела слобода! — у победничком заносу ће дотични. Звучало је баш као и кад се напише. Површно. Безнадежно. И празно. — Шта кажеш на победу, блогеру? Онда је кренуо мој кратки монолог: Не сећам се да сам икада ишта спочитавао борби за слободу. Из мојих досадашњих текстова се тако нешто не може закључити. Увек сам се залагао за слободу мишљења и слободу говора. А шта то значи? Па то значи ако кажем да у ваш покрет ич не верујем, да се то једино на тај начин може и прочитати. Без етикетирања моје маленкости због претходно изреченог. Али то у Србији не бива. Неовла...

Од избора до избора ја преврћем наду, Окрећем педале док у месту стојим, Најбоље се осећам у познатом стаду, Избора немам, ал' се бар не бојим. Чим зазвони звоно, ја узјашем страх, И на њему јездим кроз празне пароле, Сваки трачак разума претварам у прах, Наредба је јасна: „Памет у футроле!“ Из мегафона вриште празна обећања, Бука нас увезала у безлични сноп, Да ли могу жеље дохватити сећања, Промашени идеали промичу нон-стоп. Непомичан течем у том каравану, Одлучио сам свесно, више не постојим, Славићу и поразе ако је у плану, Ћутаћу гласно док пропусте бројим. Становници света пред амбисом стоје, Авети испостављају рачуне прошлости, Само да нас не чују док плен не преброје, И поново не запевају „Оду радости“.  Наредна објава у четвртак 05.11.2026.

Ову ванредну колумну остављам у аманет свима којима је пут од дупета до главе предуг да се пређе за трајање једног живота. У недељу, нешто пре Вучичевог проглашења сопственог изборног пораза, кренуо сам по супругу која је радила своју другу смену на изборни дан. Док сам је чекао испред апотеке на Насељу, стиже објава горе поменутог да је СНС убедљиво изгубио од Студентске листе. И креће опште лудило. Кад кажем опште лудило, то буквално и мислим. Супруга је села у кола и за десетак минута смо били код Основне школе „Петефи Шандор“, где је иначе и моје гласачко место. Све време смо се кретали у повећој колони која се зауставила на семафору испред поменуте школе. Ту се налазио велики број гласача Студентске листе који су славили победу својих пулена. Чим смо се зауставили, пришла је група од двадесетак момака и девојака са подигнута три прста увис као предизборно успостављени знак препознавања. Викали су: „Подигни три прста брееее...“ Ја сам само одмахнуо руком јер нисам имао шта да слави...

На основи бројних утисака из утиска стекох утисак да бих требало да изнесем пар утисака.  Прво, корупција постоји откад и човек. Да, борба против корупције је веома битна, али је много битније рећи следеће: Корупција се никада не чупа из корена; њене бујне гране се само поткраћују како би тај корупционашки врт прихватљиво изгледао. Како би раји могао да се објасни. Такође, прича да је 25. октобар историјски датум после којег ће бити јасно у ком правцу ће Србија даље гузељати више је него смешна. Управо такве изјаве, које стижу са обе стране, потврђују ми да је моја одлука да у свему томе не учествујем заправо једина рационална. Наравно, из мог угла. Што се тиче обраћања СНС бирачима који су уцењени, уз поруку да им длака с главе неће фалити ако на изборима заокруже број три, морам да кажем да је исто прилично закаснело. Јер, није се стекао утисак да људи који подржавају студентску листу желе са осталим суграђанима нешто да мењају, већ напротив. Стекао се утисак да се остатак оних д...

„Какве везе имају монодрама, филмски сет и наш живот са предстојећим изборима? Док ти филозофираш, нама мафија отима државу.“ — коментар је једног читаоца на мој претходни текст „Монодрама“. „Зато и гласаш јер не осећаш нит која твоје биће повезује са трагањем за смислом постојања.“ — то је био мој одговор.  Није на одмет да се баш у овом тренутку поново ослоним на познату политичку крилатицу која гласи: „Да се на изборима нешто мења, не би нам дозволили да гласамо.“ Да је аутор горе цитиране крилатице којим случајем наш савременик, и он би од стране ових моралних и стручних громада био етикетиран као „ћаци“. Данашња интелектуална елита би сматрала да је дотични аутор у служби Вучића и СНС-а. Ето. Има паметних мисли много више него паметних људи, али, нажалост, нема ко да их покупи... Осташе за нама к'о просуто млеко. Али идемо даље. Гледам ове несрећнике који сами себе препоручују у предизборној кампањи. Ја себе најбоље познајем и последња особа коју бих предложио за било коју лис...

Није лако кад схватиш да си обичан статиста у сопственом филму. Чему да се надаш? На чему заснивати оптимизам када сам себи ни најкраћу реплику ниси оставио? Пристао си да ти редитељ да знак да позовеш конобара и платиш шта си имао, устанеш и напустиш сет. Човече, твој је сценарио. Ти бираш жанр. А ти оде у комерцијалу. Можда ти се тренутно исплати, али на дуже стазе то је пут разградње иза ког не остаје ништа.  Знам. Некоме је лакше да игра у доброј екипи, тако се брже напредује. Одатле после иду препоруке за даље. Макар те сместили и у фиоку, то је ипак пут на којем ћеш бити другима прихватљивији. А и лакше ти је, јер није кадар само на теби. Могу други да те ваде својим ролама и да спектакл ипак некако опстане, мада сцена није имала неку перспективу. Није то тим, најчешће је у питању страх. Просек све дилеме гура под тепих и чека неко чудо као сопствену прилику. А живот је пун чуда. Утапања су епилог неприхватања сопствених слабости, као и страх од неуспеха. Нема места очајавању...

Пре неки дан сам срео једног познаника код Футошке пијаце како маше стојећи иза транспарента „Студенти побеђују.“ Изгледао је као да се крије иза неког слоја бесмисла, био је сав у трансу и потпуно празног погледа. Беше то пар дана пре пичвајза који се догодио прекјуче између два помахнитала тора која су чврсто решила да сачувају нашу земљу од лоших намера оних из супротног табора.  Још ми ни руку није пустио, а већ је изустио: „Читам твоје текстове, стил ти је ок. Сатира, гротеска, иронија ово-оно. Мада ја нисам песимиста као ти, подржавам студенте и верујем у њихову победу.“ Одмах сам га упитао: „Подржаваш све студенте, свих 240.000? Или студентску листу? Ову са транспарента иза тебе.“ „Подржавам овај део који се организовао да смени криминални режим“, кратко ће он. „Мислиш ли да су се удружили студенти или је неко споља покренуо читаву причу и ставио децу као параван?“ – успео сам да му запалим фитиљ. „Ау, брате, свеједно ми је. Подржавам ово што се бори против мафије и тачка“, ...