НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...

На овај текст ме је понукао један познаник којег нисам видео годинама, а који иначе редовно чита моје колумне. Путем СМС-а је, пре некако, изразио да му се свиђа мој стил писања, и то је мање-више било то. Сретох га пре неки дан насред Змај Јовине, и док смо се руковали, упитао ме је: „Брате, кад си ти постао тако евро септичан?“ Насмејасмо се обојица, кад не лези враже, он настави: „Колико ја знам, ти би пре 15–20 година дупе дао за Србију у ЕУ, а сад тако пишеш.“ Шта да кажем... Добио сам метак у чело... Још лежим насред пешачке зоне и чекам увиђај... Како да не... Отерао сам га у три средовечне уз реченицу: „Ја за ЕУ не бих дао ни овај мој хемороид првог степена, који ме мучи већ пар година, а камоли цело дупе.“ Шта се десило са мојим добрим познаником – не знам тачно. Оно што сам начуо од његових пајтоса, мислим да је управо и узрок његове неодмерене реакције – а то је алкохол... Био је нализан као Рус... Некад смо знали заједно да подупиремо шанкове... Али ја сам од тог спорта оду...

Ко су људи? Шта су људи? Јесу ли људи заиста мислећа бића? Мислим да не... Тачније... огромна већина није... Ево ти већино: Људи су војска дезоријентисаних појединаца. Пук унапред поражених солдата на свим фронтовима... Злоупотребљених, преварених, изманипулисаних, залуталих чопора. Људи јесу социјална бића, али друштво је често основни разлог због којег су спремни да се одрекну себе. Избегавајући осуду околине, човек је спреман да поништи себе и одрекне се сопствених принципа, да би се тако „празан“ ставио у службу других.  Не верујем онима који ходе у групама, мањим или већим, и залажу се за опште добро. Све и да су само две особе у питању, одмах помислим где ли се сакрио трећи који ће на крају да покупи ћар. У групама се крећу несигурни, уплашени, слаби, разочарани, углавном они којима је потребна помоћ, а не траже је. Без имало муке, посланици „Великог Брата“ их окупе и уводе у своје приче, све под плаштом да раде нешто добро за себе и друге. Од њих траже опредељеност и јединст...

"Што се тиче евроскептицизма, нисам ја 100% против уласка Србије у ЕУ. Ја овај свет посматрам као кафану из које треба изаћи без флаше у главу." Ову поруку сам добио вибером од свог друга Срђана, са којим се нисам чуо неколико година. Не знам зашто, а сигуран сам да не зна ни он. Након дуже преписке упитах га да ли смем да турим његову поруку у свој наредни текст, и да је искористим као тему следећег блога. Одговор је био позитиван. Мораћу модификовати његову верзију и од светске кафане направити сплав... Прикладније је данашњем времену. Свет је давно напустио кафану. Шљаштећи сјај, снобизам и моћ више одговарају амбијенту сплава. Хајде да мало заљуљамо свет... Субота вече, на сплаву у најави још једна луда журка. Градске зверке имају своје резервације. Ми, мање битни, стојимо у реду за улазак. Дрес код и педигре проверавају широки вратови на улазу. Не може ту да уђе било ко. Само одабрани тумарају по Содоми и Гомори тог гламура. Једва сам се, без резервације, са пар пријатељ...

Нећете ми веровати кога сам јуче видео у локалном кафићу... Не, није локални блокадер... него његова баба... главом и брадом. Добро де, нема баба браду, мада више нисам сигуран да има и главу. Седела је два стола лево од мене. Био сам пред њеним очима као пред стрељачким водом. У праву беше мој друг кад је рекао да су те блокадерске бабе мало модерније, оне не воле да их зову бабе него баке. Тако да ће у даљем тексту она бити бака са беџом. Чим сам сео, одмах сам сконтао да је то чувена бака из прошлог текста за коју сам написао да је дупло отрована. Прво, имала је неколико беџева на јуначким прсима, боже ме прости, као да је јуче стигла са Солунског фронта. Извињавам се нашим храбрим прецима на поређењу, али ове данашње генерације стварно ни најмање не личе на Солунце... то су салонци а не борци... Наравно да и себе ту рачунам. И то прво себе. Срећом да нигде није било монополисте на посед даљинског управљача, па је на екрану горео независни телевизор са младим извештавачицама праве и...

Ево још једног ванредног издања, у сред медијских надгорњавања, штрајкова глађу и претњи несташицама нафте и гаса... Мало ли је на ову ситуацију? Чух у кафићу од локалног блокадера како му баба гледа независан телевизор. Похвалио се сам јуче, устао и гласно прозборио: „Џаба вам све, баба ми гледа независну“.... Нисам на време успео да зачепим уши, па је ефекат његове дубаре, чим сам стигао кући, нагло кренуо из мог дигестивног тракта и сад увелико путује Дунавом ка Црном мору. Тамо ће завршити и то силно „независно новинарство“. Далеко му лепа кућа...  Али вратимо се ми 20-так минута уназад, у време пре него што ми је прорадио дигестивни тракт, док сам још био у кафићу — на безбедној удаљености од локалног блокадера. На екрану је у том тренутку био један зависан телевизор, са флеком чудне боје у углу екрана, и на њему позната емисија са још познатијом водитељком. Локални гост кафића, који је седео сто поред мене, иначе добар пријатељ газде локала, искористивши свој монопол на посед...

Мркли мрак... Скоро да прст пред оком не могу да видим. Ни месечина ни ведро звездано небо не помажу много. Готово да се ништа не види под густим крошњама дрвореда који се налазе с обе стране мени познате улице... најдуже улице коју памтим. Не види јој се крај као прузи у равници. А куће све једнаке, поређане једна до друге... у том мрклом мраку видим само обрисе њихових кровова. Кренуо сам с чврстом намером да је пређем целу. Дуго нисам пролазио туда. Нисам био сигуран да ли је то улица из мојих најлепших сећања... она којом сам пролазио много пута. Улица на самом крају моје паланке у којој сам се родио... недалеко од пруге којом већ деценијама не иду возови. Она је део мене и моје прошлости која је као прах посута по њеним недрима, на која ме увек оберучке прими као свог. И тако... Крећем се час полако, час толико убрзаним кораком као да негде добрано касним. Нисам знао, у тој журби и магновењу, за којом сам то жељом тако смерно кренуо. Као ни колико је изгледно да ћу до ње стићи, је...

Чим сам упалио тзв. независни телевизор, ето одмах инспирације за ванредну колумну. У једном од оних фамозних јутарњих програма појавио се неки „непристрасни“ гост, који је благоизјавио добро познату псину да нам власт већ годинама врло успешно подваљује причу, преко својих сателита, о томе како су сви на серпској политичкој сцени исти. Ух... Та мантра, сматра „непристрасни“ господин, иде у корист власти, јер се тако демотивишу неопредељени грађани да изађу на изборе, те власт на тај начин лако остварује победу за победом. Мало морген... Чак и да прихватим ту, за мене небулозну тврдњу, онда, осим да изречена мантра иде у корист власти, треба обавезно подвући да иде и на штету, али само неколицине опозиционих сатрапа који се спремају да узјашу болесну рагу, а никако не на штету народа. Народ, од мантре да су сви политичари исти нема, аман баш, никакву недаћу... Као што без те мантре не би имао ни вајду... И тачка. Е да, морам на тренутак у једну дигресију... Остадох дужан од прошле колу...

На ово редовно издање колумне понукао ме је један, у најмању руку, занимљив разговор... и инспиративан... који је изазван мојим претходним текстом. Али, пре него што кренем са овом колумном, морам да кажем да ни за јоту не одустајем од онога што сам натруковао у прошлом издању... ни по цену да ме притисне Титина милиција. Сишао сам у локални кафић пар сати након објаве „Какав ти, такав и ChatGPT“. Сео сам и наручио дужу са топлим... све с намером да пустим ово мало мозга, што ми је преостало, на пашу. Кад оно... локални блокадер прилази мом столу са намером да отпочне разговор... ваљда... Тај никад не одмара... ради 24/7... Где сам оно стао? Е, да. Прилази локални блокадер са светлећим ореолом борца за слободу и правду изнад главе. Моју понуду да седне одбио је под изговором да жури и да само жели пар ствари да ми каже. Претворио сам се у шупљину уха... у рупу у коју он треба да саспе све оно што не сме тамо где треба и коме треба. Рекао ми је да је прочитао мој претходни текст и да се...